Српска православна црква
Епархија британско-скандинавска, парохија и манастир Св. Георгија Победоносцау Олофстрему
24.март, недеља, Св. Литургија у 10.00ч Олофстрем
ВЕЛИКИ ПОСТ
Недеља прва поста - Чиста (Недеља Православља)
Неколико недеља пре почетка Великог поста, у цркви, преко одређених текстова из Јеванђеља, почиње духовно припремање за овај пост. Према православном учењу, Велики пос
т нас учи покајању, праштању и правилној молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства. Велики и Чани пост, који је име добио према Часном Крсту на којем је страдао Господ Исус Христос, утановљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштеља на реци Јордану, отошао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, након чега је изашао као победник из кушања које му је поставио Сотона. Пост није гладовање, ни запостављање трпезе, на којој у дане поста нема хране животињског порекла, већ је пре свега морални и етички чин и израз стварне љубави према Богу у Сину Божијем, који је својим страдањем и животом у вери успоставио вредности хришћанства. Током Часног поста се не одричемо само неке хране и забаве. То је време када преиспитујемо себе, улазимо у дубину свога бића, у жељи за истинским покајањем и очишћењем, јер православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави и благослова, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране. Свака од недеља Великог поста има своје посебно значење. Прва се зове Недеља православља. То је подсећање на победу иконобранитеља над иконоборцима. У Цариграду се 843. године победа православља догодила баш на прву недељу Великог поста. Први дан Великог Часног Поста је Чисти понедељак док се цела прва недеља овог поста назива Чиста или недеља Православља. До Васкрса се уз посебна молитвена богослужења смењују Недеља Пачиста, Крстопоклона, Средопусна, Глувна, Цветна и Страсна или Страдална Велика недеља. Васкршњи пост је најтрожији пост, подразумева уздржавање од мрсне хране строгу исхрану базирану на сухоједењу и води, а уље је дозвољено јести само суботом и недељом, док се пост разрешава на риби два пута и то на празник Благовести и Цвети. Током ова прва два дана поста ( у понедељак и уторак) прве Чисте недеље не једе се ништа, док болесни и раслабљени могу јести само барено поврће. Није довољно, како се обично ради у нашем народу, строго постити прву и задњу недељу поста, сматрајућо да смо тиме " одужили дуг ". То је заваравање које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна; таквим мостом се нити долази нити прилази.
Недеља друга поста - Пачиста
Недеља друга поста - Пачиста - Друга недеља пред Васкрс, названа пачиста, јер долази иза чисте недеље. Ова недеља је посвећена још и св. Григорију Палами, архиепископу солунском и чудотворцу. (+1368.), вођи исихаста.
И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.
И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!
А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?
И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?
Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи?
Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме:
Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.
И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо.
(Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)
Григорије Палама (гр: Γρηγόριος Παλαμάς; 1296-1359) је био византијски теолог, атоски монах и једно време солунски архиепископ. Палама у правос
лавној теологији разрађује учење о исихазму и божанским нествореним енергијама.Григорије Палама води порекло из једне племићке малоазијскепородице, која је припадала вишем службеничком слоју Византијског царства. Његов отац Константин је био веома побожан и пред смрт се замонашио. Иако су васпитавани на двору и стекли су добро образовање, сва три брата и обе сестре су се повукли у манастир.[1] Григорије је још као дете долазио у додир са светогорским монасима и мистичким пустињацима. Године 1318. у својој 21. години отишао је на Свету гору. Неколико година касније, под утицајем свога учитеља Григорија Византинца, саградио је себи келију у малом сеоцету код Верије и живео је строго испосничким животом око 5 година, окружен само десетином пустињака. Био јеисихаста и велики део живота је провео у потпуном ћутању. Боравио је 5 дана у току седмице сам у својој келији; излазио је само суботом и недељом, када би сишао у манастир Лавру на Богосужења: бденије до јутра и на Литургију, да би се видео са братијом и причестио. Тек 1331. године вратио се у Свету гору и посветио се контемплативном животу у исихији (мировању, ћутању, и молитвеном тиховању). Говорио је да "онима који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи него и са онима који живе на исти начин као и они. То бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор са Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два дела а понекад и на више делова."[ Кад је настао спор око Варлаамових оптужби, монаси су се обратили Григорију Палами да узме у одбрану њихову ствар. Палама брани исихазам, који су на Атос увели Јован Лествичник и Никифор Исихаста, тврдећи да познање или "виђење" Богајесте чин искуства. Између Варлаама и Паламе отпочела је ватрена полемика. Григоријеви противници у исихастичком спору шире гласине против њега и цариградски патријарх Јован шеснести га затвара на четири године. 1347. године, када је патријарх Исидор дошао на патријаршијски престо, Григорије је ослобођен из затвора и постављен за солунског архиепископа. У Солуну је проводио ноћи у молитви и састављању књига, иако је сматрао да писање омета молитву, јер ствара бригу и расејаност. О томе каже: "Многи од врхунских отаца исихаста нису хтели уопште ништа да пишу, иако су били у стању да изложе врло корисне ствари".[3] Преминуо је у Солуну 14. новембра 1359. године. Неколико година након смрти православна црква га је прогласила за свеца1368. године. Његове мошти се чувају у цркви Светог Григорија Паламе у Солуну.
УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
ПЛОДОВИ МОЛИТВЕ74. Први плодови молитве се састоје од пажње и умилења. Ови плодови се појављују пре свих других од сваке молитве која се правилно твори, а пре свега од Исусове молитве, која је изнад сваког појања псалама и другог молитвословља. Од пажње се рађа умилење, а од умилења се продубљује пажња. Они се сливају, рађајући једно друго; они молитви дају дубину, постепено оживљавајући срце; они јој дају чистоту, отклањајући расејаност и сањарење. Као и истинска молитва пажња и умилење су дарови Божији.75. Знајте да пажња никада не сме да напушта срце. Али дело у срцу понекад бива само умно – само га ум твори, а понекад и срдачно, то јест и почиње се и наставља са топлим осећањем. Ово није закон само за отшелнике, већ за све оне који чиста срца треба да стоје пред Богом и да пред Њим раде, то јест, за све хришћане. Ум се умара када изговара речи молитве. Тада се молите без речи – падните ничице у мислима у срцу пред Господом предајући Му се… То ће и бити права молитва, а реч је само изражава… и она је увек слабија од саме молитве пред Богом.Срдачна молитва никада није преурањена. Она је почетак дела. Њеним утврђивањем у срцу напредује дело Божије. Треба је развијати не жалећи труда. Бог, када види труд, даје оно што се тражи. Права молитва не бива производ самог човека: она је дар Божји. Тражите и наћи ћете! То што нисте користили вештачки начин укорењивања молитве – није штета. Овај начин није неизбежан; и без њега се може. Није главни положај тела, већ унутрашње устројство. Све дело се састоји у томе: „Стајати пажњом у срцу и гледати ка Богу, или вапити.“ – Нисам срео још никога ко би одобравао овај вештачки метод. Преосвећени Игњатије и о.Макарије Оптински га такође не одобравају.76. Умешно делање Исусове молитве… увек је творити једноставно с пажњом у срцу или хођење са сећањем на Бога, јесте наш труд и сам по себи има свој природни – а не благодатни – плод. Овај плод јесте сабраност мисли, страхопоштовање и страх Божји, сећање на смрт, умирење помисли и извесна срдачна топлота. Све су то природни плодови унутрашње молитве. Ово човек треба добро да запамти да не би трубио пред собом и пред другима и да се не би надимао.Док су у нама само природни плодови не вредимо ни паре, и у суштини, и по суду Божијем. Вредимо када дође благодат. Јер када она дође ууправо то ће значити да нас је Бог погледао милостивим оком…У чему се заправо испољава ово дејство благодати не могу вам рећи, али несумњиво је да она не може доћи пре него што се појаве сви горе наведени плодови унутрашње молитве.77. Плод молитве је сабраност пажње у срцу и топлина. Ово је природно дејство. То свако може да достигне. И ову молитву треба да твори свако, не само монах, већ и мирјанин.Ово није неко компликовано дело, већ једноставно. И Исусова молитва сама по себи није нека чудотворна, већ је као и свака друга кратка молитва – словесна, дакле, спољашња. Али она може да пређе у умну и срдачну… све природним путем. Што је од благодати – на то треба чекати, јер се то ни на који начин не може освојити.Оно што су вам писали да прво треба очистити страсти односи се на узвишену созерцатељну молитву, а ово је једноставна молитва…, која ипак, може да доведе до узвишене молтиве.Да би бављење њоме било успешно сваки пут када јој приступате треба све да оставите да би срце било апсолутно слободно од свега, да у пажњи не штрчи ни неко лице, ни посао, ни ствар. Све то треба истерати у ово време. Када завршите правило не треба да напуштате ову молитву никада, већ чим будете слободни, одмах да је се прихватите.За време богослужења треба пажљиво слушати службу… стојећи с пажњом тамо где се твори Исусова молитва. А када се нешто неразумљиво чита и поје треба творити ову молитву.78. Не заборављајте да се не треба ограничавати само механичким понављањем речи Исусове молитве. То човека неће никуда одвести осим до механичке навике да ову молитву понавља језиком, а да чак ни не размишља о њој. Наравно, ни ово није лоше, али то представља најудаљенију спољашњу периферију овог дела.Суштина ствари је свесно стајање у присуству Господа са страхом, вером и љубављу. Ово расположење је могуће и без речи. Њега и треба утврдити у срцу пре свега. Речи ће доћи касније да би се само на томе задржала пажња и продубила она осећања и расположења.79. Исусова или нека друга кратка молитва је добра ствар ако се језик на њу навикне. Постарајте се само притом да пажњу не држите у глави, већ у срцу и будите тамо не само за време стајања на молитви, већ и у свако време. Потрудите се да створите у срцу као неку раницу… Стални труд ће то брзо учинити. Ту нема ничег нарочитог. То је природна ствар (то што ће се појавити раница). Међутим, од тога ће бити и више сабраности. А главно је да Господ видећи труд дарује и Своју помоћ и благодатну молитву. Тада ће у срцу све кренути својим током.80. Плашите се да не паднете у духовно сластољубље? Откуд оно овде?! Јер не твори се молитва ради сласти, већ зато што је дужност да се на овај начин служи Богу; а сласт је обавезна принадлежност истинског служења. Осим тога, у молитви је главно стајање пред Богом умом у срцу, с побожношћу и страхом који отрежњује и истерује сваку настраност и који у срцу насађује бол пред Богом. Ова осећања: страх Божји и бол, или срце скрушено и смирено јесу главне црте праве унутрашње молитве и проба сваке молитве, на основу њих треба судити да ли наша молитва иде онако како треба или како не треба. Када они постоје – молитва је ваљана. Када их нема – није у реду, и треба је вратити на прави пут.Када их нема сласт и топлина могу да изазову надменост, а то је духовна гордост… и то ће бити погубна прелест. Тада ће сласт и топлина отићи; остаће само сећање на њих… а душа ће и даље мислити да их има. – Овога се бојте и више разгоревајте страх Божји, смирење и падање ничице пред Богом с болом, ходећи увек у присуству Божијем. Ово је главно!Срдачна топлина о којој пишете је добро стање. И треба је чувати и подржавати. Када ослаби, треба је распламсавати као што ви радите: сабирати се што јаче у себи и вапити ка Господу. Да не би одлазила треба избегавати расејавање мисли и утисака на осећања која нису у складу са овим стањем, треба избегавати да се срце прилепи за било шта видљиво и никаква брига не сме да прогута сву пажњу. Пажња пак према Богу нека буде стално и напетост тела нека не попушта, мирно, као војник у строју. Главно је: молити Господа да продужи ову милост.Што се тиче питања да ли је то то, једном заувек усвојите правило да таква питања одагнавате без жалости, чим се роде. То је вражији накот. Ако се задржите на овом питању непријатељ ће одмах дати и одговор: о, наравно, то је то… Сила си – свака ти част! – Затим ће се делија попети на штуле, почеће да умишља да је нешто велико, а друге ће презирати. И благодат ће отићи, али ће га непријатељ држати у мисли да је она са њим. И ово је: мисли да има, а нема ништа (мнитсја имјети, тогда как ничего нет). Свети оци су написали: „Немој мерити себе.“ А ако човек узме и реши ово питање значи да приступа мерењу себе: колико сам порастао. Изволите бежати од овога као од ватре.82. Права топлина је дар Божји; али постоји и природна топлина, плод сопствених напора и слободног расположења. Оне су једна од друге удаљене као небо од земље. Каква је топлина у вама – не види се. Касније ће се открити.„Мисли су ме умориле, не дозвољавају да се зауставим пред Богом.“ То је знак да је то ваша топлина, а не Божија. Први плод Божије топлине јесте сабраност мисли и њихова стална устремљеност ка Богу. Овде се дешава исто што и са крвоточивом женом. Код ње је било: ста ток крове… а овде се зауставља течење помисли. Шта је потребно? Одржавајући своју природну топлину не сматрати је за нешто вредно, већ само за извесну припрему за Божију топлину. Затим, треба осећати бол због оскудности Божијег дејства у срцу и у болу непрестано молити Господа: „Милостив буди! Не отврати Лица Твојего!.. Просвјети Лице Твоје!..“ Уз ово треба повећати телесна лишавања… у храни, у сну, послу и слично. Сва дела треба предати у руке Божије.83. Од тренутка када се ујутру пробудите постарајте се да се саберете и да разгорите топлину. Ово сматрајте за своје нормално стање. Чим овога нема знајте да у вама нешто није у реду. Кад се ујутру доведете у такво стање сабраности и топлине треба све да чините да никако не разорите своје унутрашње расположење, а колико је у вашој моћи треба да чините оно што подржава ово стање, а оно што га растројава ни у ком случају не треба чинити: јер би то значило бити сопствени непријатељ… Одредите себи као закон да чувате сабраност и топлину, стојећи умом пред Господом. Онда ће се само показати како треба да се ради или шта човек себи треба да дозволи, а шта не треба.Свемоћни помоћник у овоме јесте Исусова молитва. На њу се треба навићи тако да се она непрестано изговара тамо где се налази срце. А да би се човек навикао треба да се потруди. Сада се латите тог посла. Или сте већ упознати са њим? – Чинило ми се да ову молитву творите само на правилу. На правилу она иде по свом реду, али је обавезно треба творити док човек седи, хода, једе, ради. Ако се она не држи јако у срцу могуће је да човек све остави и да се само њоме бави док се она у њему не укорени. То је проста ствар. Треба стати пред иконама у молитвеном положају (може да се седне) и када се пажња спусти тамо где се налази срце, онда тамо треба лагано творити Исусову молитву уз сећање на присуство Божије. Тако треба чинити пола сата, сат или више. Прво је тешко, а када се стекне навика све ће се одвијати природно, као дисање.Уз овакво унутрашње устројство у вама ће почети и умни живот, или како кажу, умно делање. Прва ствар овде јесте захтевање чистоте савести, да она човека не прекорева не само пред Богом, већ ни пред њим самим, чак ни пред стварима. Зато, чим се у мислима или речи појави нешто што смућује савест, одмах се у себи треба кајати пред Господом Који све види и Који ће умирити савест.Остаје само борба с помислима које ће мало мало зујати као досадни комарац. Сами се учите како да са њима изађете на крај. Искуство је наука. Рећи ћу вам једно: обично се помисли ковитлају у глави. Оне су празне. Али ви пазите на оне које се као стрела забадају у срце и остављају тамо траг као ожиљак. Одмах се приберите и изгладите овај траг молитвом ставивши на његово место супротно осећање. Када се чува топлина ови случаји су ретки и слаби.84. На језику нека буде Исусова молитва, у уму – виђење Господа пред собом, у срцу чежња за Богом или за општењем с Господом. Када све ово буде постојало, и када се устали, Господ ће вам видећи како се трудите дати оно за шта молите.85. Свака молитва треба да исходи из срца, а свака друга молитва није молитва. И молитве по молитвенику, и личне молитве, и кратке молитвице треба да иду из срца ка Господу Којег човек види пред собом. Тим пре таква треба да буде Исусова молитва.86. Молите ме да вам разјасним дело молитве… Али овде нема шта да се објашњава. Стани умом у срце пред лицем Господа и вапиј: Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја грјешнаго! – То ће бити молитвени труд. Уколико се неко усрдније буде трудио Господ ће му, видећи труд, дати духовну молитву која бива плод благодати Светог Духа.Ево, то је све што треба рећи и схватити о Исусовој молитви. Све остало што се измишља не односи се на ову ствар. – То непријатељ одвлачи од праве молитве.87. Треба се пажњом зауставити у срцу и стајати тамо стално пред Господом. О томе сам вам више пута писао. Тада ћете примећивати сваку трунчицу. Молите се, Бог ће дати!88. Док постоји ревност, присутна је и благодат Светог Духа. Она је огањ. Ватра се одржава дрвима. Духовна дрва јесу молитва… Чим се благодат дотиче срца одмах се рађа обраћеност ума и срца ка Богу – т.ј. семе молитве. Затим иде богомислије.Благодат Божија пажњу ума и срца усмерава ка Богу и држи их на Њему. Пошто ум никада није без дејства и како се окреће према Богу он о Богу и размишља. Отуда потиче сећање Бога, стални сапутник благодатног стања… Сећање на Бога не бива празно, већ обавезно уводи у созерцање савршенстава Божијих и Божијих дела: благости, правде, стварања, промишљања, искупљења, суда и награде. Све заједно ово је свет Божји или духовна област. Ревнитељ стално пребива у овој области. Овакво је својство ревности. Отуда потиче и обрнуто: онај ко пребива у овој области подржава и оживљава ревност. Желите ли да одржите ревност? – Одржавајте прописано расположење… По деловима – то су дрва духовна… Имајте увек под руком оваква дрва и чим приметите да огањ ревности слаби узмите неку цепаницу од својих духовних дрва и обнављајте духовну ватру. И све ће кренути на добро. Из скупа таквих духовних кретања проистиче страх Божји, стајање пред Богом са свештеним страхом у срцу. Ово је стражар и чувар благодатног стања… Удубите се у ово и добро промислите о томе, уселите у свест и срце… и непрестано оживљавајте у себи… и бићете живи.Ваша кула је као пустињска келија. Човек може ништа да не види и не чује… Може нешто да прочита, па да поразмисли, мало да се помоли, па опет мало да поразмисли.Ето, све је ту. Када би Бог дао топлину у срце и када она не би нестајала! Чиста савест и стална молитвена усмереност ка Богу би требало управо ово да произведу. Али све је из руке Божије.89. Усрдно испуњавајући правило чувајте трезвеност ума и топлину срца. Када ова последња почне да се смањује пожурите да је разгорите знајући сигурно да чим она нестане то значи да је више од пола пута ка одступању од Бога пређено. Страх Божји је чувар и подстрекач унутрашње топлине, али потребно је и смирење, и трпљење, и верност правилима, и најпре трезвеност. Пазите на себе, Господа ради. Пазите на све начине да не заспите, или да се ако сте задремали пробудите.
Снимак са РТВ Храмa поводом Свечаног дочека кивота са честицама моштију 57 светитеља. (кликните на слику испод.)
Владика Доситеј парохији у Шведској предао мошти из Русије
Преосвећени Епископ британско-скандинавски г. Доситеј свечано је 20. октобра 2018. године предаo парохији Светог великомученика Георгија у градићу Улофстром у Шведској на трајно пребивање кивот са честицама моштију више од педесет руских светитеља. Владика је началствовао светом архијерејском Литургијом уз саслужење пароха презвитера Жељка Бјелића и још двадесет служитеља Олтара у молитвеном присуству више стотина верника који су са радошћу дочекали свете мошти Божјих угодника, бесцен дар из Москве са благословом старца Илије, духовника и исповедника Патријарха сверуског Кирила. Опширније на интернет страници Радија Слово љубве. ЛИНК ->